Coffee With Iva: Everything that's been on my mind recently

Zdravo!

Kako ste?

Prošlo je dosta vremena, kao što to kod mene i obično ide. Ne postavljam konstantno i to verovatno mnoge ljude nervira, ili barem onaj mali broj vas koji još uvek čita moj blog.

Danas nemam ništa posebno što moglo da vas zaintrigira, ali pisalo mi se i postavljalo mi se - pa što da ne. Htela sam i da vas uputim u sve što se dešavalo do sada i šta me muči.

Pa da počnemo...

Već nedeljama razmišljam o pisanju, i nije kao nisam više puta sela i pokušala nešto da napišem; da vam objasnim 'šta' i 'kako', možda čak i 'zašto'. Ali nije mi se dalo, prosto su reči zalepile za moju tastaturu i nisu htele dalje. Nisam mogla da nađem način kako da prenesem ono što osećam u stvarne reči i opise. Nekad to tako biva. Kod mene? Veoma česta pojava.  Ranije mi nije bio problem da napišem i postavim nešto, i ako mi se ne piše, i ako mi se ne postavlja, i ako znam da nemam ništa novo da podelim niti pametno kažem. Valjda kako sam porasla i odrasla shvatam da neke stvari prosto ne mogu da radim na pola, ili da ih radim preko glave - pogotvo ne stvari koje volim; tako će mi se samo smučiti, napraviću sebi samo jednu veliku medveđu uslugu i ništa više. To govorim već godinu, godinu i par meseci, ali neću postavljati kad mi se ne postavlja. To je glupo i nepotrebno, ne radim ništa veoma korisno nikome.

Pored pisanja, razmišljala sam u poslednje vreme zašto sam ja ikada i počela da pišem  ovde, šta je to mene privuklo pisanju i deljenju potpuno nebitnih informacija i mišljenja sa totalnim strancima? Iskreno da vam kažem - ne znam. Ne mogu da shvatim zašto sam započela ovaj blog. Nije kao da žalim, ali ne znam iskreno odakle mi je došla ova ideja.

Pored stvari vezane za moj blog, dosta sam razmišljala generalno o životu, gde se ja to sada nalazim i šta dalje. Imam već 17 godine, što nije puno, ali nije ni malo; s obzirom na to da ja već za dve godine moram da budem totalno sigurna šta želim da radim u životu. Moj dan se sada sastoji iz par segmenata - škola, engleski, učenje, teretana i slobodno vreme. To je tipičan život velikog broja nas, ali i ako sam veoma zadovoljna svime, nekada mi se čini da to nije dovoljno. Nekada bih želela nešto više, i to je potpuno u redu; ali pitanje je "Šta je to više?". I ja trenutno nemam odgovor na to pitanje, a potreban mi je, da bih znala šta dalje i kako da nastavim da živim.

Ali sve će doći na svoje, sem naravno mog rasporeda za postavljanje.

Nadam se da vam svideo današnji post.